ALESOA

Noćas me je probudio san prekjučerašnjeg dana. U smrknuto nedeljno popodne prišao sam jednoj staroj lipi, samo da bih iz njene prazne drvene krošnje uklonio dugu vižljastu osušenu granu. Da ne padne nekome na glavu ili auto. Snažan huk vetra motivisao me je da se okrenem. Ispod natmurenih oblaka u daljini sam nazirao krošnje dva visoka jasena i nekoliko bagrema. Prazne, drvenaste i elegantne krošnje. Huk se ponovo začuo, a krošnje dva jasena zalelujale. Tras! Gledajući u krošnje ugledao sam veliku muzičku višuljku. Tras! Muzička čestitka same prirode. Osećanja su shvatila.

San prekjučerašnjeg dana počeo je da se intenzivira osećanjima. Odjednom dobijam želju da ... da hodam, delujem, da dam i da osetim. Hodam kroz livadu, kroz voćnjak, putem, ... zastajem da pomazim stabla, cvetale kajsije, cvetalo je i ovo i ono - ne znam im imena ... mazim ih, prija mi. Iskustvo, kontakt sa životom. Mazim Jasenove ... Dodir prija, drugačiji od stabla do stabla.

Hodam po travi, polje je ispunjeno cvetalim maslačcima i nekim malim ljubičastim cvećem koje ima sitno lišće u obliku srca.

Oblaci se sklanjaju, a sunce počinje da greje, sa zapada. Otkopčavam jaknu. Zatvaram oči. Crveni okean sa ružičastim jezgrom. Sunce greje. Njegova toplina se brzo probija kroz pamučni duks, preko kože, mišića i kostiju do srca i krvi. Počinje da greje. Iznutra.

Okrećem se i mazim one sitne maslačke i drugo cveće.

Među vlatima trave skriven je jedan mali maslačak sa laticama koje će se tek otvoriti. Njegove latice su ružičaste. Poljubiću ga! Podsvest sugeriše "videće te!", volja odgovara "samo ti čučni, ako neko i vidi, misliće da ga mirišeš."

Iz poljupca nastaje divan osećaj u grudima, u srcu, dok sunce greje s leđa, sa zapada. Prvi put sam mazio vlati trave poput kose dragane. ... veličanstveno; bogato na svoj način.

Čovek, biće, vrlo često je u haosu sopstvenog svesnog i nesvesnog. I ne treba se plašiti. Treba prihvatiti sebe kao slobodno biće ovog sveta.

I može to mesto, na kome se ovaj san dogodio, da se zove rodna gruda mojih predaka, može ono da se zove Azanja, ili Šumadija ili Srbija ili Evropa, Zemlja ili Sunčev sistem, Strelčeva ruka, Mlečni put ili Kosmos; kako god. Lepo je voleti i biti voljen.

Jedno sasvim obično popodne i jedan sasvim iznenadan bes.

Bes koji je naišao taman pred nešto. Prva pomoć - krevet. Ležem, kotrljaju se misli, padaju na pamet akcije. Sad' bih ovako, sad' bih onako! Uh! Ništa od toga. Druga pomoć - dremanje. Dajem sebi dvadesetak minuta. Usput pronalazim opravdanje za jedan davno zaboravljeni gest od strane prijatelja. Setio sam se tog gesta i shvatio da, po prirodi stvari, postoji skoro savršeno opravdanje: ako je meni, tako besnom u krevetu, nešto takvo palo na pamet, onda je ok i ako mi je neko rekao nešto skoro potpuno isto. Razumem, opravdavam. Tj, nije ok i nije razumno, ali je prirodno. Bes.

Bes je naišao poput poplave. Preplavio krvotok, počeo da ispunjava srce. Ne dopada mi se. Šta činiti, a da brzo deluje? Dremanju treba vremena, u ovom slučaju i više od 20-tak minuta. Treba mi rešenje koje će mi omogućiti da brzo nastavim dan, a da budem normalan.

"Treća pomoć" nailazi iznenada. Naviru slike i sećanja na jednu situaciju u kojoj sam učinio lep gest. Glavom i srcem, bez obzira na sve, u gaćama sam izleteo na ulicu ... Da pomognem drugome.

Odjednom je poplava počela da se povlači. Humanost je krenula da "zavrće slavinu" onog besa. Taman dovoljno da do suočavanja bude mir. I pred samo suočavanje, dok sam nešto radio upalila se "lampica" u vidu misli: "Najveća akcija je sada i tu, u tebi. Sve ostalo, nije tvoja odgovornost. Sve ostalo, makar i u čitavom kosmosu - nije tvoja odgovornost." - naravno u odgovarajućem kontekstu.

A suočavanje je proteklo sa jednom reakcijom. "Konju jedan!" i "Pa ti znaš da ja konje od životinja volim skoro najviše na svetu.", jelte kao opravdanje.

Eto, kada je hitno pokušajte da gasite bes sećanjem na sopstvenu humanost.

Košava i sitan sneg. Čemu to može biti dobro?

Uživam u toploj krvi, sopstvenoj, kako se preliva kroz mišiće, ovog hladnog dana. Dobro zaštićen unutar crnog pamučnog kaputa sa ruskom kragnom. Oči gotovo ničemu da mi ne služe dok sitan sneg udara u oba oka. Kapci rade kao brisači na autu usred vrelog letnjeg pljuska.

Ovo je verovatno jedna od poslednjih prilika da uživam u zimskim čarolijama, pre nego za deset dana počne proleće. Do naredne zime.

Čini mi se, dok tako hodam po tankom sloju snega, da osećanja ovde i sada osvešćuju veličanstvenost svega sto se događa, svega što danas jeste. Oči i ne moraju da vide, razum i ne mora da analizira.

Ali, jedna riba u mojim grudima voli da pliva u takvim vodama.

1981. godine dr. Adolfo J. de Bold, argentinsko-kanadski kardiolog, otkrio je da Srce proizvodi hormone. Naučnim činjenicama potkrepio je tvrdnju da Srce nije samo pumpa, već da Srce proizvodi i hormone. U to vreme izveden je zaključak da Srce, tim hormonom - A.N.F. - reguliše krvni pritisak. Takođe u prošlom veku, grupa naučnika počela je istraživanja radi shvatanja uloge intrinzičkog srčanog gangliona. Možda je lakše ovaj pojam shvatiti ako se on nazove "srčani mozak" ili reći "srce ima mozak".

Slutim da ni mojim pisanjem, koje je svakako nemerljivo sićušnog značaja, ali ni radovima naučnika, u suštini ništa novo neće biti otkriveno. Možda će samo istina ovde i onde isplivati na površinu.

Koračam i uživam u svakoj pahulji istopljenoj na usnama. Košava, snažni vetar sa istoka, ni posle pređenih 200 km ne posustaje.

Ona riba izgleda može da utiče na vodu kroz koju pliva. Čak i da je reč o jezeru i ono je podzemnim vodama povezano je sa većim tokovima, morima i okeanima. Vrhunski je doživljaj kada neki događaj, reč, pogled, zagrljaj ili poljubac, poput kamenčića ili masline, bačenih u vodu stvore vibracije koje se prenose i međusobno prožimaju.

Jednom davno, lutao jedan čovek kroz lavirinte sopstvenog uma. Nakon puno vremena isti taj čovek obreo se u hodnicima sopstvenog uma. Nekada uski prolazi i raskršća pretvorili su se u hodnike kojima je išao. Hodnici ili prolazi, lutanje ili hodanje, u svakom slučaju zidovi Slobode.

Koja god vrata otvarao i dalje je bio na korak do Slobode.

U nekom trenutku zasijala je misao "na balkon! na balkon!". Međutim, i ta hrabra misao dalje od čela, dalje od ivice lobanje nije mogla.

Jednom se dogodio snažan zemljotres. U nekoliko sekundi zidovi hodnika i prolaza bili su porušeni. Epicentar zemljotresa, razum i logika utvrdili su, bio je duboko, duboko u regionu zvanom Srce.

- pisano jednog utorka -

Totalno rastavljen, poput kofera na carinskom pregledu, s mišićima u skoro katatoničnom stanju, grčem na licu. Do posla pogled mi je usmeren na prostor između čestica prašine, dole, na betonu.

I takozvani utorak. Provetravanje. Ništa mi ne pada na pamet, ni na šta ne mislim. Osećaj tuposti i duševne zgrudvanosti.

Međutim, negde u meni valja se neka misao, neko osećanje, neki integritet. Osećanje koje kaže 'dovešću se u red'.

Nekoliko vežbica, kratkotrajna šetnja, energija sunca u lice, par susreta i nekoliko rečenica već su dovoljni da me zatalasaju. Doručak i čaša vitamina, još sam bolje. Čekam priliku da ispadnem namćor. I to se dogodilo. Mala sitnica bez koje od duhovnog razvoja ne bi bilo ništa.

I to je to. Utorak. Dan koji sam čekao čitavog života ;)

Na žešćim sam drogama. Skoro nonstop. DMZ, Melatonin, Serotonin, Dopamin, Adrenalin.

Danas, dok sam radio Pet tibetanaca, potpuno sam bio konzumiran osećanjem zahvalnosti prema Bogu. Naročito sam oduševljen "otkrićem" doživljenim tokom Četvrtog Tibetanca, kada se svest i volja šire kroz i na celo telo, a svaki mišić biva ukrućen.

Nešto kasnije zapitao sam se da li sam se zaljubio u Boga? Nijedan Pop posle krštenja nije mi rekao "pa slobodno se zaljubite u Boga". Stalno nešto pričaju kao da treba da se plašimo Boga, da osećamo strah od njega. Uplovite u Ljubav i plašite se Boga. Zašto? Da se razumemo: ne interesuje me odgovor na ovo pitanje. Ipak, da malo prodebatujem: možda zbog straha od smrti? Ja eto svakih par dana prođem pored groblja na kome su sahranjena tela i povodom života i smrti mojih predaka i rođaka podignuti spomenici. I ostalima. I? "Bože, pruži mir dušama ... U ime Oca i Sina i Svetog Duha Amin." Dakle? Nije bitno.

Sada i ovde događaju se Ljubav i Život. Svima. Dve stvari za koje mogu reći da ih ne razumem, a ipak su vrhunske.

I u njima ja kao čovek. Biće. Sada. Nadbubrežne žležde luče adrenalin, Epifiza luči Serotonin, Melatonin i DMZ. Dopamin ...

Oče, oče, jednom sam ti se žalio što si nas sa samo pet čula pravio. Ne, ne, nisam ni slutio čime sam sve obdaren i koliki su moć i potencijal u tome. U svakome.

Marihuana, guarana, hašiš, alkohol, trip ... Čiste pizdarije naspram vrhunskih tekućina kojima je obdaren svaki čovek. I naspram vode.

Naravno za sve ovo je potreban trud. Trud, a ne briga.

Za braću i sestre - riba. Za ostale - ajkula. Oštricom jezička i nitima istine istkao ***pravni dokument***.

A Srce? Svaki udah poput talasa. A Srce? Srce nalaže: punim plućima!

Muljao sam glinu prethodnih dana. Neophodna mi je bila kreativna terapija, terapija kreativnošću. Dodirivao sam glinu, pipao je, osluškivao njene potrebe, mazio je, ali ideje o formi niotkuda. Odjednom - riba, vidim napravio sam ribu. Izvučem joj bočna peraja i vidim - Kit.

Sutradan ofarbam kita u plavo.

Izađem u grad i posmatram ljude. Pokušavam da dokučim o prirodi Ljubavi. Shvatim tada da je simbol ribe, simbol ranih hrišćana, ustvari simbol Srca, a Srce je simbol i otelotvorenje čiste bezuslovne ljubavi. I vidim onda kao tu prirodu ljudskih srdaca, te ljubavi, i prirodu dopadanja.

Vratim se kući, upalim lapmu i vidim - plavi kit na belom listu papira. Kit nasukan na suvo. Moje srce. Jedino što mi je tu drago, a nisam ga pravio s umišljajem i predubeđenjem, jeste što je velika riba.

Plače Srce,
a duša se raduje.

Nije mi dobro,
a zdrav sam.

Zašto?

he he

Srce kuca,
Duša puca,
Mozak drema,
moje drage nema.

Može biti da se život može opisati kao nešto gde je bitno da se ima žena, deca, automobila koliko nas ima, ...

Poći ću drugim putem (u razmišljanju). Potrebno mi je da jedem i pijem, itd. Oko toga sam sto posto siguran. Međutim, situacija postaje zbunjujuća kada izjavim "Ja volim." Jer tada ja ustvari govorim da mi treba sve. Međutim, ja ustvari sve već imam. Očigledno je da ja nisam jedini u svom životu. Dakle, jedna fina stvar koju radim jeste da stupam u odnose, tj. gradim konekcije. Ove konekcije su najrazličitijih suština - neke afekcije, neke posvećenosti. Tu spada i odnos prema slici na koju volim da pogledam s vremena na vreme, odnos prema zvezdama u vasioni, ...

Smatram da nema potrebe da držim sebe u ljusci od jajeta ili u školjci. Naravno da Ego može biti opisan kao spoljna granica ljudske duše. Ili kao najdalja tačka do koje je čovek spreman da ide u strahu da ne padne s visine.

Hoću reći da su Ego i ono što najčešće smatram pod pojmom ličnosti nešto što predstavlja iluziju, svet za sebe.

Ali hajmo za trenutak da pomislimo na majke, jer iz njihovog ponašanja mnogo šta može da se nauči o ljubavi. Ne mislim ovde posebno na moju mamu ili mamu bilo koga ko ovo čita, bilo čija mama je dovoljno dobro. Priroda mama i njihova ljubav prema deci, i muškoj i ženskoj, je dobar osnov za zaključivanje o tome šta je ljubav.

Dakle, moj život nije samo moj ego, to nisu samo predrasude o životu i realnosti.

Snažno sam uveren da moj život nisam samo ja, moj život smo mi, tj. bilo koje društvo u kojem sam. Moj život smo svi mi. Ovo znači da smo ja i ti nešto što se sada događa. Takođe, smatram veoma ružnim da se oduzima život biljkama, životinjama ili kolegama. Sve što se sada ovog momenta događa oko tebe jeste deo tvog život, a deo je deo neke celine, dakle i sam deo je ta celina. Dakle, život nije samo tvoj život, život je Život. Život je nešto "veće" od bilo koje individue. Ali, svaki čovek je specijalni deo Života! Ti si svestan, ti si individua, ali nemoj zaboraviti da putem svojih čula i opažaja komuniciraš samo unutar specifičnih kanala. Zdrav razum govori svakome, pa čak i ateisti, da postoji "nešto veće". Ovo znači da mogu postojati delovi realnosti koji se mogu samo osetiti, unutrašnjim osećanjem, intuicijom.

Dakle, moj život je Univerzum. Da, smatram tako čak i ako Univerzum ne mogu ceo da opazim. Uistinu, Život je ... Najbolje bi ovde bilo umesto tri tačkice umetnuti neki sopstveni jak doživljaj.

I zašto sam ja uopšte postavio ovo pitanje "Šta je Život?". Zbog Slobode i Dostojanstva. Zato što u modernom svetu postoji eksploatacija, a neki ljudi čak govore o robovlasničkom odnosu kroz instituciju duga, o tome kako robovlasnički odnosi samo menjaju oblike. Drugi ljudi govore o kontroli i povezanim porocima poput pohlepe. I zato jer smatram da je Ljubav dobra.

Sada ću malo da odlutam od osnovne teme, ali će i dalje u centru pažnje ostati čovek, ljudsko biće.

Neki "jednostavni" naučnici tvrde da je svrha seksa da čovek tokom orgazma u potpunosti zaboravi na smrt, na strah od smrti.

Pre nekoliko dana u nekoliko momenata moja kompletna svest bila je konzumirana ukusom prvih letnjih trešanja. Ništa na svetu celom nije postojalo za mene osim uskusa prvih letnjih trešanja. Ali, pored mene nije bilo ni trešanja u zdeli, nije bilo ni zdele, samo ja, radni sto, kancelarija, kolege, Univerzum i misao. Van prozora temperatura vazduha je bila -3 stepena celzijusa.

Pre puno godina učio sam o atomima, molekulima i fizičkim silama. Skorije, proučio sam osveženi Standardni model čestica. Po njemu postoji materija u ovom svetu, a nju čini 6 kvarkova, 6 leptona i čestice nosači sila. Hadron je opšti naziv za čestice sastavljene od kvarkova. Protoni i neutroni, koji čine atomsko jezgro, sastavljeni su od po 3 kvarka. Elektroni, muoni, tau i neutrini su osnovne čestice. Fotoni, gluoni, w bozoni i z bozoni su čestice nosači sila.

Kada se nad ovim činjenicama zamislim, a da pri tome ne izgubim vezu sa svojim srcem, izgleda mi da materija nije ništa više nego lego kockice ovog sveta, male ciglice od kojih je sazidan. Drugi deo je energija, nešto što je deo spiritualnog, tj. najbliže duhovnom. Smatram da realnost nije nešto što postoji
samo u mom umu.

Na taj fizički način ja sam i milijarde kvarkova, milijarde atoma, bilioni interakcija između energije i materije i Duša. Duša, duh. Doživljam sebe poput nečega što nije samo plod evolucije, nečega što je sazidano, već poput nečega što je i odraz Duše, odraz Slobode, nečega što nije samo matematička kombinacija materijalnih ciglica, već nečega što je kombinacija i toga i Duše.

Duša se kombinuje sa genima i predispozicijama, pa prema tome Duša mora biti jaka da bi čovek sebe učinio izrazom sopstvene Duše, nečega što je umetnost, a ne samo nečega što je matematika.

Materijalni svet, Univerzum, deluje mi da je to priča ispričana matematičkim jezikom. A Duša je divlja, Duša je Sloboda. Duša je i Sloboda i Ljubav i Dostojanstvo.

Tek u nekoliko slučajeva ljudi su napravili red nad fizičkim svetom, realnošću. Mojsije, Isus, možda i mnogi drugi, ali sam dovoljno glup pa da ne znam za njih. Isus nije jedini koji je ustao iz mrtvih. I Lazar je. Takođe, mnogi drugi ljudi su ustajali iz kliničke smrti. Mi ljudi, takođe, se svaki dan budimo iz sveta snova. Sećate li se bar jednog svog sna? Možete li za taj san reći da je nalik ovom realnom svetu? Većina nas dok sanja, ne zna da postoji ovaj stvarni svet. Ako je čovekov mozak u stanju da stvori repliku stvarnog sveta, realnosti, i to samo u glavi čoveka, onda ... Ali, većina nas nema moć nad ovim svetom. Sto ispred vas ili računar su solidni, oni su celina s vaše tačke gledišta. Nemate moć da ih rastavite u atome i rekombinujete u nešto drugo. Ali, možemo da igramo po pravilima i da pravimo ćupove od gline. Dakle, postoji način.

Fizički svet može čak izgledati kao da je to svet "tvrdih ideja", naspram čega su ideje u glavi "meke ideje". A ovaj svet tvrdih ideja deluje da funkcioniše po logičkom redu, po pravilima Logike.

Verujem da je Duša nešto poput energetske svetlosne lopte date svakom čoveku. Postoji mnogo čega u našim ponašanjima, ipak smo i plod evolucije i života naših predaka, a mnogo šta u ponašanju čoveka deluje poput planina, brda, puteva ... Poneko uspe da bude pobedonosan u "osvajanju" ovih vrhova.

Situacija postaje zaista zanimljiva kada se pogledaju rezultati savremene nauke. U glavi svakog čoveka postoji hipofiza. Hipofiza je žlezda. Drugi nazivi za nju su pinealna žlezda i treće oko. Termin pinealna se koristi jer je "pine" na engleskom šišarka, a ova žlezda koju su naučnici posmatrali pod elektronskim mikroskopima i rendgenskim zracima ima oblik šišarke.

Takođe, zanimljivo je da pinealna žlezda sadrži "biologiju" ljudskog oka, kažem "biologiju" a mislim na sve sastavne delove koje oko ima, ali ona je u mozgu, dakle izolovana od svetlosti. Ovo je ipak, barem za mene, u domenu špekulacije.

Ipak, činjenica je da pinealna žlezda reaguje na dan-noć situaciju, tj. kada do očiju dopire svetlost ona luči hormon serotonin, a kada ugasimo svetlo i legnemo da spavamo ona luči hormon melatonin, kojim se reguliše san. Ovo je naučna činjenica. Takođe je naučna činjenica i da ova žlezda sadrži nešto što se zove "moždani pesak" i da luči DMT (Dimethyltryptamine) suptancu koja predstavlja jak "narkotik". Meni to svakako predstavlja potvrdu da je ljudski organizam, tj. da su ljudska bića jako sposobna, i da prosto oni koji koriste narkotike ili dopinge predstavljaju "gubitnike" i "neuspešne". Ovde ne mislim "gubitnike" u smislu da su lošiji od mene, prosto jednaki smo, nego da greše, da nema potrebe da to koriste da bi doživeli najveća uzbuđenja i lepote u životu, ali i da im je pored volje za drugo potrebna i Božja pomoć.

A tek u domen špekulacije špekulacije spadaju neki stavovi oko karakteristika moždanog peska, poput stava da je moguće da moždani pesak (čije postojanje je nesumljivo utvrđeno) sadrži karakteristike informacije, da sadrži h....

Ovde je najbolje da podvučem crtu i da još jednom navedem: Snažno sam uveren da moj život nisam samo ja, moj život smo mi, tj. bilo koje društvo u kojem sam. Moj život smo svi mi. Ovo znači da smo ja i ti nešto što se sada događa. Dakle, život nije samo tvoj život, život je Život. Život je nešto "veće" od bilo koje individue. Ali, svaki čovek je specijalni deo Života! Ti si svestan, ti si individua, ali nemoj zaboraviti da putem svojih čula i opažaja komuniciraš samo unutar specifičnih kanala. Zdrav razum govori svakome, pa čak i ateisti, da postoji "nešto veće". Ovo znači da mogu postojati delovi realnosti koji se mogu samo osetiti, unutrašnjim osećanjem, intuicijom. I da još jednom navedem zašto sam ja uopšte postavio ovo pitanje "Šta je Život?". Zbog Slobode i Dostojanstva. Zato što u modernom svetu postoji eksploatacija, a neki ljudi čak govore o robovlasničkom odnosu kroz instituciju duga, o tome kako robovlasnički odnosi samo menjaju oblike. Drugi ljudi govore o kontroli i povezanim porocima poput pohlepe. I zato što smatram da je Ljubav dobra.

Voleti sebe,
to je teško.

Voleti druge,
to je bar lako.
Prigrliš ih onakve kakvi su.

U Istini,
bez zavisti i podsmeha, prezira, gordosti, ...

I dalje je vrlo bitno koga volim i ko mene voli, i koliko novca imam u novčaniku, ali u međuvremenu, pre nego li postanem prašina, da napišem i ovo.

Imam dušu. Duša, duh, spiritualnost. I nije mi neophodno tragati za dokazima postojanja duše, dovoljni su mi Vera, nešto ličnog iskustva, poput onog o svetoj tajni krštenja, i ljubav. A sve ovo dovoljno mi je i za smeh i za suze i za mir.

Ali, predočio mi je jedan pametan i školovan čovek danas priču o stimulisanoj emisiji i laserima. 

Moram da napravim mali uvod. U kosmosu, u čitavom univerzumu, u kome je sadržana i sva ljudska glupost, deluju četiri osnovne interakcije. Te osnovne, tj. fundamentalne, interakcije su takve kakve su i naučnici mogu samo da ih prihvate. Kao tele šarena vrata. Gravitacija, jaka interakcija, slaba interakcija i elektromagnetna sila. To su te četiri osnovne interakcije.

Svet i kosmos su materijalni. Dakle, sazdani su od čestica. Zvezda, planeta, telo, organ, tkivo, ćelija, molekul, atom, atomsko jezgro, elektroni, protoni, neutroni, kvarkovi, sve sitnije od sitnijeg.

Osnovni nosači svetlosti su fotoni, sitne čestice. A svetlost je samo deo manifestovane električne energije, samo deo elektromagnetnog spektra. Čovek čulom vida zaviruje u taj svet svetlosti, ali samo od crvene do ljubičaste boje.
 

Crno beli film? Svetlost, pojednostavljena. I tama.

Još od "davnina" šahovska tabla simbolizuje dobru i lošu energiju, njihovu prožetost, ali i jasnu različitost. Pozitivna i negativna energija.

Možda sam u potpunosti u zabludi oko toga ko sam ja? Možda samo delimično znam ko sam? Sve moje predstave o meni, pa možda predstavljaju i naruženu ili ulepšanu projekciju onoga što ja stvarno jesam. Postoji jedan deo mene za koji nisam odgovoran. Taj deo - to je moja materija. To je moje poreklo.

Nasledio sam, kroz gene. Zašto bih ja voleo svoje pretke, a pritom možda bio licemeran prema svemu ostalom što jeste, što postoji? Ko meni može biti garant da su moji preci činili samo dobra dela, da su prema svemu i svakome pravično postupali, da su se trudili oko sopstvenih vrednosti i vrlina.

Pre samo 60-tak godina dogodio se drugi svetski rat. Bacanje atomskih bombi i njihovo dugotrajno razorno dejstvo, koncetracioni logori i razaranje u njima, sveopšti rat. 60-tak godina je period koji je kraći i od očekivanog trajanja života jedne individue, sada.

Materija od koje sam sazdan ne pripada samo zvezdama. Postoje geni. Svaki od mojih predaka je učio te gene, za života, kako da deluju, kako da se ponašaju, za šta potencijal da budu. Ljudsko ponašanje je prožeto i predispozicijama i duhovnim stremljenjima. Deca tek u pubertetu dobijaju seksualni nagon, koji mi nakon toga, tj. energiju njime darovanu, kanališemo u raznorazne oblike stvaranja. Zašto deca mogu da budu loša ili dobra? E sad u tu priču svako neka, ako se uopšte na to poziva, ubaci sopstveno pozivanje na kosmičku pravdu.

Postoji krštenje. Postoji oprost grehova. Postoje i prosvetljenje i produhovljenje. Svojom slobodnom voljom sam zahvatio u tek delić sopstvenog života.

Kada se, tokom gledanja filma "Bela traka", budete pitali "ko je zločinac?" setite da sve iz tog filma, sve povodom čega se vi pitate "ko je zločinac?", potiče upravo i samo iz toga filma. Najnoviji film Michael Haneke-a traje 144 minuta, a na Kanskom festivalu nagrađen je Zlatnom palmom.

Moje telo, poput nekog suda u stanju je da bude ispunjeno osećanjima. Odgovornost je moja, duhovna, jer ga ja ispunjavam osećanjima kroz alhemiju života.

Pa tako i osećanja prezira i besa ispunjavaju telo, ali ova osećanja ne nude zadovoljstvo. Nema mira, sreće, zadovoljstva.

Biram da razumem, saosećam i volim.

Listen kids, we know it is not true. But, we know what is bad and what is better. We are going to give you lessons, fairytales ... We know what is right and what is wrong. We аre just giving you all stories, lessons, manners, good education and upbringing.

We are going to give you, later you will hopefully learn the truth and try to make society better place. World is good as it is, but society is what is strange.

We are just trying to plant this fine seed into you. It is up to you to make society better place. We know it is the right way.

Else is up to you.